Čarolija zahvalnosti

Čarolija zahvalnosti

Zoe je bila plava nebeska vila. Imala je prozirna krila koja su se svetlucala na suncu. Ponekad i u bojama duge. Bila je jako vredna i brzo je učila..Od svih nebeskih vila možda je baš ona bila najveća podrška suncu, mesecu i oblacima..Znala je da probudi dugu posle kiše, i da zalazak sunca oboji nijansama ružičaste i kajsije.. znala je još mnogo toga, ali je najviše volela da u sred noći peva uspavanke zvezdama..
..naizgled, bila je jako srećna, sve dok ne ostane sama i u tišini zapitana: 'Zašto ne mogu malo da se smirim? Zašto je teško umiriti krila, koja stalno žele da me vode ka nekim novim željama?'

"A šta bi ti to želela?" - javi se mesec iza jednog oblaka.
"Eh, ima toliko toga.." - odgovori vila brzo kao treptaj oka.. "Volela bih da umem, kao starija vila, da pozovem oblake teške i učinim kišu kada treba, da okupam svaki list i cvet koji je žedan..Volela bih i da konačno dobijem svoje mesto pod ovim plavim nebom, gde će biti moj dom..a ne da me stalno premeštaju iz jednog zvezdanog prostora u drugi..."

Mesec ju je pažljivo slušao, a onda uzdahnuo.. "Hajde probaj malo da staneš, evo sada, sa mnom.."
Zoe je sela na oblak gledajući u mesec. Bila je pomalo ljuta i tužna.. 'Zašto je tako teško biti zadovoljan i miran?'..misli su počele da se roje, ali je ipak uspela da ih prekine: "Tu sam i šta sada?"

"Seti se šta si sve, isto tako, nekada želela, a onda si i ostvarila...kako je to? Jesi li se radovala ili si brže bolje zaboravila? Seti se da je za sve postojao pravi trenutak..Seti se da si ljubav.. " šaputao je mesec pokušavajući da umiri Zoe..

"Ja kao da sve to znam.." - prozbori vila, "ali nekako..zaboravljam..
..i kako, kako da budem mirna, a da i dalje nastavim da želim i sanjam?"

"Razumem te" - nastavi mesec.. "Otiđi u dolinu delfina..i sačekaj da se more umiri, a onda osluškuj..pojaviće se mudrost plavetnih dubina.. "

Zoe je bila uzbuđena, ali i nervozna..jer je nebo bio teren koji poznaje.. znala je svaku zvezdu i njen sjaj... Šta će je dočekati u tim nepoznatim mračnim dubinama..? - pitala se..

Stala je na obalu pored mora, sa velikim nemirom u duši.. 'stalno neko traganje, čekanje.. iščekivanje..i uvek imam hiljadu pitanja..' Čekala je, ali se more nije smirivalo.. kao da se borila sa nekim nepostojećim aždajama, sve dok se nije setila..da je u dolini delfina.. 'pa ja sam oduvek želela ovde da dođem' - pomislila je..i počela da promatra talase u vodi.. Kako je postajala mirnija i voda se smirivala, a mesec kao da se sve lakše ogledao u njoj, prosipajući svoj sjaj..

"Lepo je" pomislila je mala vila, sada sasvim lagana i prepuštena tom plavetnilu pred sobom..

.... a onda, sa šumom vetra, stigla je i pesma delfina:

"Dušo mala,

kada si u miru sa onim što imaš sada,

tada ljubav i zahvalnost

tvoje srce ispunjava

i baš tada se događa čarolija..

*jer kad svetlucaš u zahvalnosti,

sve što treba da te pronađe može i da te opazi..

Tvoje lampice i svetlost su kao putokazi.. za sve ono što je na putu ka tebi..*

*A za želje ne brini, već veruj u njihovo vreme.. te svetiljke u srcu najjače svetle..*

Zoe se nasmešila.

Nije videla delfine,

a želela je...ali to sad nije ni bilo važno.

Čula je pesmu. Spoznala je istinu.

Osetila je koliko voli ovaj život.. i trenutak baš takav kakav jeste. Bio je to savršen komadić beskrajnog plavetnila. Onog gore i onog dole.. bilo je dovoljno.

Autor priče: Maja Atanasijević