Kada bi mama rekla svojoj devojčici: 'Kako ti je lepa kosa.' Ona bi odgovorila 'Znam'. Kada bi joj rekla, 'kakav divan crtež', ona bi rekla 'Znam'.

U dečijim srcima,
sunce uvek sija,
a duga se igra,
nove boje izmišlja.

(u stvari.. Duša je u telu, ali je slobodna. Ona je uvek slobodna.. Ona je kao smiraj na kraju dana..razliven po nebu u svim onim ugasitim bojama...da, baš tako je i Duša razigrana i svoja..)

Neko će te voleti takvu kakva jesi.
Voleće te duboko, nežno i lako.

Jedna od najvažnijih, a možda i najtežih lekcija sa kojom se srećemo u životu je da spoznamo sopstvenu vrednost. Da budemo slobodni od mišljenja i očekivanja drugih i da pronađemo hrabrost da pratimo potrebe svog autentičnog bića.

Traumatično iskustvo može uvesti dušu u jedan duboki i bolan proces koji se naziva „Mračna noć duše“, koji je neka vrsta inicijacije, odnosno novog početka u životnom ciklusu duše.

Danas bih pričala sa vama o ljubavi, ali iz jedne pomalo drugačije perspektive. 

Ja sam sanjivo dete
što voli planete,
one daleke i sjajne,
što čuvaju tajne,
što kada hoće,
menjaju boje,
mada možda takve
uopšte i ne postoje.

Veruj u sebe mala,
jer je život želeo baš tebe,
da sanjaš i da stvaraš onako kako niko drugi ne ume pod ovim nebom i zvezdama..

Kada ne znaš kud bi, nemoj nigde.
Kada ne znaš šta bi, nemoj ništa.
Kada bi sve, opet nemoj ništa.
Kada bi svugde, opet nemoj nigde.

Zoe je bila plava nebeska vila. Imala je prozirna krila koja su se svetlucala na suncu. Ponekad i u bojama duge.

"Mama, a gde ljubav živi?" -
Upitalo je dete, raširenih očiju.

"Mama, zašto je maslačak tako žut?
Da li je on malo sunce u polju?" - dete

Sledeće godine ću još više da se igram,
jer u igri vreme najbrže prođe,
a ja volim taj svet
u kom se zajedno igramo
i u kom sve zaigrati može.

Pre neki dan me je inspirisao komentar moje prijateljice da napišem ovaj tekst. Vezan je za teškoću ostajanja u sadašnjem trenutku, i svesnosti da često požuruje decu kada bi oni da zastanu i da npr. "broje nogice od stonoge..

Traumatsko iskustvo je svako iskustvo koje dolazi iznenada i koje je za biće preplavljujuće jer u sebi nema sposobnosti za suočavanje sa istim.

Neće biti važno koliko smo živeli, već sa koliko smo se ljubavi razmenili, koliko smo toga svojim srcem dotakli, i jesmo li se smejali..

Moji prostori su tu gde izranjaju tvoje potrebe, i gde svet doživljavaš kroz boje, osećaje i osete, tu gde osetiš toplinu kada čuješ ili kažeš volim te...

Da li mi sebe "pronalazimo" ili mi sebe "kreiramo" česta je tema na koju nailazim ovih dana.. Šta to uopšte znači? Kako vi to razumete?