Paradoksalna teorija promene kaže da promena nastaje kada čovek postane ono što jeste, a ne kada pokušava da postane ono što nije.

Šta ovo znači i kako se ovaj proces odvija?

Svima nam je poznata situacija u kojoj pokušavamo i/ili želimo da budemo nešto što nismo. Neko će reći: trebalo bi da budem pričljiviji/opušteniji/brži ili nervira me što sam tako izgubljena, neodgovorna i/ili što kasnim.. Jako smo vešti u 'lupanju' raznoraznih etiketa sebi, a i drugima..

Umesto toga što želimo da odbacimo te delove sebe, jer su 'neadekvatni' i da postanemo nešto 'adekvatnije', možemo da se zapitamo odakle to u nama dolazi i šta se sa nama dešava u tim trenucima kada imamo osećaj da se npr. izgubimo u nekom svom svetu i da zakasnimo.. Kako smo postali takvi kakvi jesmo i koja je u stvari naša potreba u tim trenucima.. Ostati sa sobom, razumeti taj deo sebe i osvestiti nesvesne potrebe i emocije koje su povezane sa tim ponašanjem je upravo način bivanja sa sobom u kom p·r·i·h·v·a·t·a·m·o to što jesmo.. u kom umesto opiranja, otpora i napetosti dolazimo na jedno novo mesto mira, svesnosti i nežnosti prema sebi...a onda i otvorenosti za sve ono u šta naše biće želi dalje da nas vodi..

Na ovaj način se oslobađa i sva ona energija koja je bila angažovana da što dalje od svesti drži te neprihvatljive delove sebe, a koja sada kada je oslobođena postaje raspoloživa za pronalaženje, otkrivanje i ostvarivanje tog novog, ali sa jednog mesta spontanosti i kreativnosti u nama..

Dakle prihvatajući ono što jesmo, mi podržavamo sebe u prirodnom procesu rasta i razvoja našeg bića..

Svi smo opremljeni tim kapacitetom i svi imamo potrebne resurse.. pitanje je samo na koje se sve načine tom procesu opiremo..