Da li vam je poznata rečenica: "Neću da ga zovem, ne bih da ga uznemiravam." ili "Volela bih to i to da radim, ali toliko ljudi to već radi.. nema šanse da se probijem.." i sl.?

U obe ove izjave mi vidimo da biće oseća i zna svoju potrebu, ali svoju akciju, odnosno pokret 'ka' zadovoljenju te potrebe zaustavi; pa umesto da se razmeni sa sredinom (pozove prijatelja, uđe u neki projekat, ode na putovanje na koje želi..) biće ceo kontakt obavi samo sa sobom (ne pozove prijatelja jer ne želi da 'mu bude dosadan', 'da ga zamara' i sl.; ne uđe u projekat jer misli da 'neće moći da postigne ono što želi ili da iskomunicira dobro sa ljudima ili da napravi neke rezultate', 'ne ode na putovanje jer misli da nema dovoljno dobro društvo..' i sl.

Dakle, projektujući razne scenarije u budućnosti, mi često ni ne počnemo, ne proživimo, ne razmenimo se sa sredinom i/ili sa onim drugim.

Nekad se ovaj prekid kontakta dogodi pre nego što se mobiliše energija za akciju, a nekada nakon što se pokrene energija u nama, ali izostane podrška potrebna da se posegne (napravi konkretna akcija), pa energija ostane zarobljena u telu.

Ako vam je ovaj scenario poznat možete upitati sebe:

- Čega se plašim?
- Čime zaustavljam sebe?
- Koja uverenja imam o sebi i o životu vezano za potrebu koja se u meni pojavila?
- Šta bi me podržalo u tom pokretu 'ka'?

Razvijajući ovu podršku u sebi, mi se zapravo na jedan nov način otvaramo za život i susret, dopuštajući mu da nas iznenadi, jer šta god da predvidimo ili izmaštamo nikada nije onako kao kada stvarno to proživimo..

Dakle, naš deo odgovornosti u ovoj fazi ciklusa kontakta je da posegnemo za svojom potrebom (pitamo/tražimo/pozovemo i sl.), a zatim da sačekamo/dozvolimo onoj drugoj strani da odgovori/odreaguje na istu.