Pre neki dan me je inspirisao komentar moje prijateljice da napišem ovaj tekst. Vezan je za teškoću ostajanja u sadašnjem trenutku, i svesnosti da često požuruje decu kada bi oni da zastanu i da npr. "broje nogice od stonoge..

Traumatsko iskustvo je svako iskustvo koje dolazi iznenada i koje je za biće preplavljujuće jer u sebi nema sposobnosti za suočavanje sa istim.

Neće biti važno koliko smo živeli, već sa koliko smo se ljubavi razmenili, koliko smo toga svojim srcem dotakli, i jesmo li se smejali..

Moji prostori su tu gde izranjaju tvoje potrebe, i gde svet doživljavaš kroz boje, osećaje i osete, tu gde osetiš toplinu kada čuješ ili kažeš volim te...

Da li mi sebe "pronalazimo" ili mi sebe "kreiramo" česta je tema na koju nailazim ovih dana.. Šta to uopšte znači? Kako vi to razumete?