Odeš na kraj sveta i vratiš se.
Dugo misliš da je mir ili dom negde drugde.
Negde gde ti više prija, negde gde se tvoja duša radije igra..
Tragaš za tim osećajem..
Sve dok jednog dana ne spoznaš da je tvoj dom u tebi i u svemu onome zbog čega zatreperiš..

Neko će te voleti takvu kakva jesi.
Voleće te duboko, nežno i lako.

Danas bih pričala sa vama o ljubavi, ali iz jedne pomalo drugačije perspektive. 

Ja sam sanjivo dete
što voli planete,
one daleke i sjajne,
što čuvaju tajne,
što kada hoće,
menjaju boje,
mada možda takve
uopšte i ne postoje.

Ja ću doći da te poljubim, eto tek tako,
u rame, u obraz,
jer te baš volim jako.
Ne mora da postoji neki razlog važan,
ne mora da postoji ni razlog nevažan,
kad želiš da ljubiš i da snažno grliš.

Vidi mama sjaj u očima mojim,
kada gledam bubicu i tufne joj brojim.

Hajde da se igramo,
hajmo celi dan,
a ručak nek se, mamice
sprema malo sam.

"Mama, a gde ljubav živi?" -
Upitalo je dete, raširenih očiju.

Sledeće godine ću još više da se igram,
jer u igri vreme najbrže prođe,
a ja volim taj svet
u kom se zajedno igramo
i u kom sve zaigrati može.