Ljubav, pa čak i bezuslovna ljubav, nisu dovoljne da bismo u ovozemaljskom svetu živeli jedan zdrav i ispunjavajući partnerski odnos.

Ljubav je kao plodno tlo, ali da bi na njemu moglo da raste raznovrsno cveće potrebno je i sunca i vode i orezivanja i stalne nege.. Dakle, sama plodna zemlja nije i garancija da će na njoj živeti jedna bujna bašta.

Isto tako je i sa ljubavlju u partnerskom odnosu, ali i u bilo kom drugom odnosu.

Da bi on mogao da postoji, da raste, da živi, da slobodno diše i da traje, potrebno je pored ljubavi još mnogo toga:

- da budemo u kontaktu sa svojim emocijama i potrebama i da ih komuniciramo sa partnerom

- da se međusobno podržavamo, ali ne davajući ono što mislimo da partneru treba, već davajući mu ono što mu stvarno od nas treba

- da imamo slobodu da budemo svoji i da smo prihvaćeni takvi kakvi jesmo

- da radimo na sopstvenim traumama i strahovima, ne očekujući da će nas partner spasiti. On može biti tu uz nas, ali ne može ništa umesto nas.

- da imamo prostora da rastemo i da se razvijamo u odnosu

- da svesno biramo naš odnos, kao odnos koji želimo da živimo u ovom životu sa partnerom

- da smo spremni da stojimo zajedno sa nejasnoćom i različitošću, pokušavajući da se razumemo i pronađemo neko treće mesto na kom možemo da se sretnemo

Zašto je važna ova tema? Zato što se ponekad toliko oslonimo na ljubav, da se zatvori prostor u kom ona može biti razmenjena.. Tu je, ali ne može da teče. Tu je, ali ne može da diše.. tu je, a ipak ne uspevamo da živimo radosno taj odnos..