Često mi se klijenti žale kako imaju doživljaj, odnosno strah da će propustiti nešto u životu i/ili da već propuštaju.. a prateći osećaj je da nemaju vremena za 'gubljenje', a vrlo često ni za odmaranje. To se nekako svede na isto.

Njihovo svakodnevno življenje je obično prepuno nekih aktivnosti, bilo da su orijentisane oko posla ili oko nekih drugih dešavanja koja ne žele da propuste.. a ono što se dešava je da paradoksalno, ostaju sa doživljajem da nešto nedostaje i da uvek ima još nešto što bi trebalo uraditi/postići/dostići..

Istina je da život možemo propustiti, ali jedino ako propustimo sebe i svoje autentične potrebe. Dakle, ako jurimo i žurimo u najvećoj brzini i akciji i neprekidno putujemo, radimo, gradimo, učimo i sl. vođeni i nošeni idejama, okolnostima i dr. 'goničima' koji ne dolaze sa mesta našeg autentičnog bića i naših stvarnih potreba, možemo ostati upravo sa ovim osećajem da i dalje nešto nedostaje, odnosno da i dalje nešto propuštamo. Ako, kao brodić, nemamo sidro koje spuštamo tamo gde istinski želimo, onda će nas vetar nositi, kao što nas nose prilike i okolnosti koje su lepe, ali možda nisu naše.

Ne 'propustite sebe', a samim tim i život, tako što ćete kontaktirati svoje biće i svoje autentične potrebe. Da bismo uspeli u tome, potrebno je da sebi damo dovoljno vremena nakon završetaka, odnosno pre novih početaka. Da proveravamo sa svesnošću kako smo i sa kog mesta u sebi ulazimo u 'akciju'. Potrebno je da bivamo sami sa sobom u tišini i miru da bismo mogli da oslušnemo i dosegnemo sopstvene dubine...baš kao i brodić kad se usidri, a voda se smiri pa se ispod njega zasvetlucaju i otkriju najlepše školjke..

Ovaj strah da ćemo propustiti 'nešto'/život često ima povezanosti i sa nekim traumatskim događajima, što se onda odražava na gubitak kontakta sa sobom i sa svojim stvarnim potrebama.

Šta je to što je teško pustiti/napustiti, a onda i ostati u kontaktu sa sobom?