Pre neki dan me je inspirisao komentar moje prijateljice da napišem ovaj tekst. Vezan je za teškoću ostajanja u sadašnjem trenutku, i svesnosti da često požuruje decu kada bi oni da zastanu i da npr. "broje nogice od stonoge..

Zašto nam je tako teško da promenimo neko svoje ponašanje, čak i onda kada smo ga svesni, u ovom primeru da usporimo i damo sebi vremena, umesto da stalno požurujemo sebe i decu, i život koji bi da teče svojim tokom?

Svesnost jeste važna za promenu, nekad može biti i dovoljna, to je onaj "aha" momenat koji se desi kada nam nešto postane jasno i kada imamo osećaj da se nešto smestilo na svoje mesto. Ali, često ta svesnost nije dovoljna. Zašto?

Zato što je mehanizam koji smo razvili, a koji je u ovom slučaju bio "požuri" bio najbolja kreacija koju smo kao dete i/ili u određenim okolnostima življenja, mogli da razvijemo. On je bio važan sa naše preživljavanje u tim okolnostima u kojima smo ga razvili. Zato nam je teško da ga pustimo i probamo nešto drugačije.

Svako ponašanje (zovemo ga u geštaltu kreativna adaptacija) bi trebalo i važno je da ostane u repertoaru našeg ponašanja, jer u ovom primeru to "požuri" može biti vrlo korisno u raznim situacijama u kojima se zahteva od nas da budemo brzi. Ono što je potrebno jeste da razvijemo fleksibilnost, umesto krutosti/šeme/automatskog ponašanja, tako da biramo da li ćemo da usporimo ili ubrzamo u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo.

Dakle, pored svesnosti, važno je i vežbanje novog ponašanja, koje je primereno situaciji u kojoj se nalazimo.

Budite nežni prema sebi,

jer ono što ste vi sada jesu najbolje kreacije za življenje,

za dete koje ste bili nekada..