U ovoj tišini,

u ovom čudnom stanju,

poželim da stvaram..,

a onda osetim kako mi duša negde

tumara..

Kao praznina da mi je sela na grudi,

kao ptić koji ne može da peva,

kao sunce koje ne ume da se razbudi,

kao da sve negde u meni duboko sneva..

Kako da gledam u sve što odlazi,

a vreme mu nije..ili jeste?

Bože, kako razumeti ovaj život,

kad jauk tako glasno dobuje,

u svim srcima, negde jače, negde tiše,

ali tu je.. u svakoj pori što živi i diše...

...a onda....onda pustim sve..

jer kako drugačije?

ali, znam da..

mogu da se isplačem,

mogu da volim jako i još jače,

mogu da uživam u svim onim malim,

 a dragocenim trenucima..

i da se kao dete radujem svim zvucima,

vetra, cvrkuta ili pčela.

Mogu da gledam u život kao u čudo,

Hej, da li je čudesnije nešto drugo?

Mogu i mir da prigrlim,

kada se u svoje srce smestim,

na jedan, dva ili nekoliko minuta...

Kad ne mogu sve ono što želim,

mogu i da sanjam..

i da svoje želje zasejavam,

za neko bolje sutra...

·

·

*zapisi jedne duše, koja je spoznala da su Vera i Nada njena najveća snaga...*