Kada govorimo o strahovima, akcenat je obično na tome kako da ih se oslobodimo jer nas sputavaju, ograničavaju i sl. Međutim, ja danas želim da počnem od podsećanja na to da su strahovi deo naše "opreme za preživljavanje". Kako bismo sebe zaštitili da ne osećamo strah? Ne samo sebe, nego i one koje volimo i o kojima brinemo? Dakle, strah nam je potreban i zahvaljujući njemu možemo da prepoznamo opasnost.

Problem, međutim, nastaje, kada počnemo da se plašimo, ali stvarne opasnosti nema. Naravno, naš doživljaj je stvaran. Kada smo uplašeni, telo nam drhti, srce nam jače lupa, znojimo se i/ili osećamo teskobu.. Ovim strahovima sebe kočimo, onemogućavajući tako dalji rast i razvoj.

Kako se ovo dešava? Ono što održava, odnosno hrani ovaj strah je iracionalno uverenje koje se nalazi u pozadini straha. Ono je obično snažno jer ga je biće kreiralo proživljavajući neko iskustvo, neretko sa značajnim drugim/drugima.

Npr. neko ko ima strah od odbacivanja, može imati uverenje da se ne sme drugome suprotstaviti ili da je suviše rizično reći svoje mišljenje koje se možda nekome neće dopasti.. jer ako to učini, on će biti napušten. Ovo uverenje se moglo kreirati u porodičnoj atmosferi gde je neslaganje bilo nedozvoljeno, odnosno gde si mogao da pripadneš samo ako se uklopiš u određena očekivanja i vrednosti.

Kao odrasli, ovo biće će često odustajati od sebe i od svojih potreba kako se ne bi zameralo drugima, zatim potrebe drugih će mu biti važnije nego njegove sopstvene, a često će i prelaziti svoje granice..

Dakle, da bismo se suočili sa strahom potrebno je da istražimo uverenja koja su sa njim povezana, a potom da idemo dalje za njima, postajući svesni onog što je u njima iracionalno. Takođe, otkrivajući potrebe bića, od kojih je ono moralo da odustane zbog straha, tragamo za podrškom u biću na koju bi u posezanju za svojim potrebama ono moglo da se osloni.

Još bih na kraju dodala, da je trenutno polje takvo da smo svi uznemireni i anksiozni, jer je realna opasnost prisutna i dovoljno blizu da je važno da se zauzmemo kako bismo se zaštitili, ali je isto tako i dovoljno daleko, da nam je teško da shvatimo koji su to načini i mere koje bi trebalo da preduzmemo..Važno je da se trudimo da ne trošimo energiju na ono na šta ne možemo da utičemo i da se usmerimo na ono na šta možemo. Svako malo je mnogo, kako za pojedinca, tako i za sve ostale..