Neretko se dešava da nakon proživljenog bolnog iskustva, biće svesno zaključi kako više neće ulaziti u slična iskustva, želeći da izbegne bol koji takvo iskustvo može doneti sa sobom. Međutim, mi ne možemo sebe svesno da "zaštitimo" od života, koji je kao takav sačinjen od lepih, ali i od bolnih iskustava.

Izbegavanjem određenih iskustava, mi zapravo lišavamo sebe življenja i disanja punim plućima.. Izbegavanjem određenih iskustava mi nećemo sebe zaštiti od bola, jer će se bol pojaviti u nekim drugim odnosima ili situacijama, sve dok se ne suočimo sa onim što naše biće želi kroz tu patnju da nauči. Dakle, dokle god smo živi postojaće i izazovi i patnja.

Za razliku od ove s·v·e·s·n·e namere da izbegnemo bol, odnosno određena iskustva koja ga mogu prouzrokovati, postoji i n·e·s·v·e·s·n·a odbrana organizma koja je deo naše "opreme za preživljavanje", sa kojom smo došli na ovaj svet. Ona se automatski, dakle nesvesno, aktivira u svim situacijama u kojima nam je život zaista ugrožen ili je neko iskustvo toliko bolno da biće ne pronalazi drugi način da sebe zaštiti osim da prestane da oseća (odvoji se od sebe i/ili se 'zamrzne'). Ovako desenzitizovano biće ima teškoću da ostvari kontakt kako sa samim sobom, tako i sa drugima, odnosno da prepozna potrebe svog bića, kao i bića sa kojim je u kontaktu. Na nivou duše, ovo se manifestuje kao zatvaranje duše, a povezano je sa osećajem da nismo potpuno prisutni i živi, kako u onome što nas raduje i veseli, tako i u onome što nas tišti..

Ali, upravo to mesto bola na kom se biće zatvorilo za život kako bi sebe zaštitilo, jeste mesto na kom duša pokušava da pronađe put ka biću i da ga pozove da se otvori za još više života. Da pronađe dragulj u mraku i bolu i da "upali svetlo svesnosti u tami pukog postojanja" (Jung, 1968).

Dakle, dokle god smo živi, bićemo podržani od života da se još više otvorimo za život, kao i da osetimo da smo zaista živi..