Kako (po)verovati životu da će nas uvek podržati, da smo voljeni, zaštićeni i zbrinuti?

Kada živimo prema onome što osećamo u našem srcu, onda se ceo kosmos 'smešta' upravo u naše srce. Kako? Pa, tako što je srce mesto duše, a duša je naša spona sa svim onim što postoji oko nas i čega smo deo..
Neko će možda upitati - ali, kako se osluškuje srce i to treperenje duše?

Ovde su bitna dva procesa koja se paralelno odvijaju. Jedan je osluškivanje intuicije (zovemo je još i 'unutrašnji osećaj'), što je, zapravo, način na koji se naša duša obraća našem biću. Drugi proces, bez kog ovaj prvi ni ne bi mogao uspešno da se odvija, je proces suočavanja sa sopstvenim strahovima.
Pisaću o ovoj temi još u nekom od narednih tekstova.

Dakle, kada radimo ono što osećamo u našem srcu/duši, onda smo zaista živi, odnosno tada pulsiramo onom vibracijom kojom pulsira i sam život (odnosno ljubav, Bog, kosmos..). Taj 'ples u ritmu srca', nas smešta direktno u centar beskrajnih mogućnosti, prilika, ljudi i svega onoga što nam je potrebno da se otvori za nas, a koje je zapravo uvek tu oko nas..

Nasuprot ovome je sve ono što mislimo da je 'racionalno', 'logično', 'ispravno' ali, pri tom nastalo u prostoru odvojenom od srca (a često sa mesta strahova u nama).

Znači, da me ne shvatite pogrešno, u redu je ono što je racionalno i logično, ali je važno da bude u dosluhu sa onim što je u srcu/duši.

Ono po čemu se življenje sa 'poverenjem u život' razlikuje od bilo kog drugog načina življenja, je mir koji nastanjuje srce, kao i zahvalnost za sve ono što nam dolazi u život. Jer i kad je teško i bolno, izazovno i nepredvidivo, mi znamo da smo podržani, voljeni i zbrinuti.

'Poverenje u život', kao odnos koji imamo sa Bogom/životom, se izgrađuje i neguje, isto kao što bismo to činili i u bilo kom drugom odnosu..