Ja sam sanjivo dete
što voli planete,
one daleke i sjajne,
što čuvaju tajne,
što kada hoće,
menjaju boje,
mada možda takve
uopšte i ne postoje.

Ja sam devojčica što
dve kikice ima,
nekada bih raširila krila,
i mala leptirica bila,
samo ne znam na kom bih
cvetu snila i gde bi mi kućica bila.
Zašto planete koje ne postoje,
ne mogu da čuvaju tajne moje?

Zašto je nekad najlepše biti sam,
u ovom velikom svetu, koji nema
ni početak, ni kraj?
Ja znam..
Jer možeš da čuješ srce svoje,
i da osetiš da je tvoje.
Jer možeš da gledaš njihanje trave,
posle kiše i oluje,
kada sve bube i ptice odu na spavanje.
Jer možeš i mravu i
pužu da šapneš tajnu,
dok gledaš u neku zvezdu sjajnu.

Ja volim kad sam sama 23 minute,
ni manje, ni više,
jer moje priče nemaju strpljenja da ćute.
..i moj pas se čudi, kada nisam sa njim..

Ja u stvari i ne volim mnogo da budem sama,
ali, moram
- kad me zaboli glava,
- kada nešto stvaram,
- i kada h·o·ć·u da budem sama.
Eto, htela sam još nešto da nacrtam umesto što pričam,
ja sam u stvari jedna mala izmišljena glava,
sa dugom i kamenčićima u džepovima..
Ali, kako to da nacrtam?

Ja živim i u tebi..
a kada maštaš i plešeš,
ja se tada
probudim..
da, i kada sve ostale lepe stvari radiš!

..a u sebi, najviše imam ljubavi
i onih svetlećih iskrica radosti.
Ja sam duga u srcu, eto tako me se seti!

Autor pesme: Maja Atanasijević
Autor slike: nepoznat