Da li mi sebe "pronalazimo" ili mi sebe "kreiramo" česta je tema na koju nailazim ovih dana.. Šta to uopšte znači? Kako vi to razumete?

Naše biće je pored onoga što svesno zna o sebi, i sve ono što NE zna svesno o sebi, a što postoji u njemu i pojavljuje se kroz snove, osećaje, slike, intuiciju.. U tom nesvesnom delu su i mnoga sećanja koja duša ima ploveći kroz večnost, kao i kroz ovaj život. U tom delu su često i autentične potrebe našeg unutrašnjeg deteta od kojih smo se nekad toliko udaljili, da smo ih čak i zaboravili..kako?

Tako što nam je u procesu odrastanja bilo važnije da pripadamo i da budemo voljeni, nego da budemo to što jesmo. Tako smo odustajali od sopstvenih potreba i zamenjivali ih potrebama i očekivanjima drugih. Ovde pre svega mislim na značajne druge.

Sad se postavlja pitanje, kako ja uopšte mogu da 'kreiram' sebe, ako se prethodno nisam povezao sa sobom, ako nisam pronašao i spoznao potrebe svoga bića, ako nisam svestan šta je to što moja duša želi? Kako mogu da stvaram pesmu, ako ne znam da muzika postoji u meni?

Dakle, mi ne samo da 'pronalazimo i kreiramo sebe', već i činimo jedan ceo set koraka između, od razumevanja i davanja značenja svemu tome što osvešćujemo, do odlučivanja šta ćemo i kako ćemo sa tim dalje.

Ukoliko, međutim, biće krene u proces 'kreiranja', vođen idejom, ali ne i autentičnom potrebom koju je spoznao i koja stoji iza te ideje, onda se često ovaj proces pronalaženja sebe odvija u obrnutom smeru. Jer shvatajući da moje 'kreacije' nisu i potrebe moga bića, ono preko niza 'nije to to', dolazi do onoga što jeste, i što rezonuje sa njegovim srcem i sa njegovom dušom.

Različiti putevi nas mogu odvesti na isto mesto, na mesto u kome naša suština dobija oblike, boje i kreacije i kao takva se razmenjuje radosno sa svetom, ali niko umesto nas ne može biti pronalazač onoga što jesmo, kao ni kreator onoga što želimo da budemo na tom putu!